Long play od 1332 portreta

Monografija  „Long play – zabeleške u vremenu” autora Blagoja Borislava Pešića donosi nam portrete regionalnih muzičara koji su započeli karijere i stvarali u periodu između 1950. i 2000. godine. Svojevrstan vizuleni vremeplov spakovan je u izdanje kvalitetne štampe i svedenog, ali upečatljivog dizajna, u kojem su našli mesto mnogi važni stvaraoci muzičke scene regiona. Pešić je projekat započeo ne znajući kuda će ga odvesti umetnički poriv, ali rešen da ne odustaje, a rezultat njegove odlučnosti je delo izuzetne vrednosti. Tako su mislili i u Gradskoj biblioteci u Subotici gde je o knjizi govorio direktor Dragan Rokvić, kao i muzičar Gabor Lenđel. U publici smo prepoznali muzičare različitih generacija i dobru energiju, očigledno im je prijalo ovo veče posvećeno umetnosti... Bili smo radoznali da od autora saznamo kako je ovaj projekat od lepe ideje prešao put do uspešne realizacije i konačnog izdanja.

Projekat je nastao iz jedne od ranijih izložbi pod naslovom „Bg blues” gde sam izložio 45 porteta pretežno beogradskih muzičara. Nekako sam živeo sa blues muzičarima, putevi su nam se ukrštali a slično je bilo i sa rokerima. U jednom trenutku sam shvatio da imam pedesetak portreta, dovoljno za izložbu a od početka je provejavala ideja da to ostane i u knjizi. Dalje sam promišljao o ljudima koje bih voleo da fotografišem, nešto poput spiska želja za rođendan, koji nije bio ovoliko veliki. Ali u nekom trenutku uključili su se Pera Janjatović, Siniša Škarica i drugi dobri  ljudi  koji su mi sugerisali neke stvari, pa sam i sam otkrio nešto novo o stvaraocima u regionu. Posle šest ili sedam meseci već sam imao 100 portreta, sve je trajalo oko šest godina. Ostajao bih po par meseci u Zagrebu, putovao  u druga mesta da bih završio započeto i eto na kraju smo stali na cifri od 333 umetnika. Ona je vezana za broj okretaja ploče,a postoji  i ona stara rokerska fora – „na pola puta do đavola”, priča nam kroz osmeh autor.

Što se tiče kadra on je donekle scenski, a kako sam radio u pozorištu primetan je i taj uticaj. Volim da radim portretnu fotografiju, volim interakciju sa modelom. Nekada vam dođe neko potpuno nepoznat a vi morate da pronađete nešto što će ga na toj fotografiji reprezentovati, ali u skladu sa njegovim delom, da ostanete u njegovoj sferi. Bilo je izazova ali mislim da sam uspeo, da sam pronašao tu „rembrantovsku boju” koja je malo zagasita ali su njihovi instrumenti u punom koloritu, kao i ruke koje dolaze do izražaja jer su prilično važne bez obzira na to što kažemo da duša svira.

Mogli bismo još mnogo o fotografiji i o muzici ali smo autora prepustili nestrpljivoj publici a Vama predstavljamo i galeriju sa promocije pa, ukoliko volite muziku i dobru fotografiju, potrudite se da nabavite svoj primerak ovog jedinstvenog LP izdanja. Više o Pešićevom radu možete da saznate i na njegovom sajtu www.blagoja.com