Selidbe Subotica – godine iskustva, poverenja i sačuvanih uspomena

Razgovarali smo sa Dankom Krajšićem

Jasno nam je da ovih dana i na ovim temperaturama poslovi postaju teži, stvari se komplikuju, nervoza u saobraćaju dostiže tačku usijanja itd. Ako je neko baš ovog leta odlučio ili morao da se preseli, verovatno mu neće biti lako. Nekada bi to rešila ekipa sačinjena od komšija i rođaka, dream team, kojim obično rukovode baba i deda, koji nešto gunđaju dok se ostali prave da slušaju. Danas se teško skupimo i za kafu nedeljom, pa je jasno da selidba zaista može da bude podvig, i ozbiljan porodični projekat. Zato mislim da je važno to što radi vaša ekipa, pa da preskočim formalnosti i odmah pitam ono što me zanima, mada će najviše reći fotografije i video.

 Možeš li da se prisetiš najzahtevnije selidbe i kako je to izgledalo?

Svakako da se sećam najzahtevnije i vremenski najduže selidbe koja je ukupno trajala 24h. Selili smo čoveka koji je izgubio sve u ratu, u jedno selo kod Beograda, i nije hteo da se odrekne ničega iz kuće i dvorišta. Prevoz je radio šleper, utovar je trajao oko 6-7 sati, potom put i istovar noću i to sve u kasnom novembru. Čak su meštani pozvali i policiju, jer im je, s razlogom, bilo sumnjivo kada su videli kamion u pola noći. Kući smo stigli oko 8h sledećeg jutra.

Šta se događa kada neko kaže, recimo, ovo je moj klavir i vredi kao pola ovog stana, i sada se sa desetog sprata selimo u kuću na drugom kraju grada?

Mi stvari pazimo jednako bez obzira na vrednost. Ali svakako kad su vrednije ili neobičnije stvari u pitanju, radimo posebnu pripremu. Ranije pregledamo prohodnost, stepenište, prilaz objektu, i onda osmislimo plan, broj ljudi koji treba, položaj tog predmeta u kamionu i njegov bezbedan transport.

Vi jako dobro vidite kako se menja ovaj grad, prostori u kojima Subotičani žive, ali jezgro grada i dalje krase mnoge zaštićene građevine u stilu secesije. Da li se u njih neko useljava, ili ljudi samo odlaze, kako se obično misli?

U samom centru uglavnom i žive stari Subotičani i oni koji neguju kulturu i arhitekturu našeg grada, veći je problem što se te zgrade ne renoviraju, nego ih polako jede zub vremena. Često se u tim stanovima mogu videti stari, stilski, lepi komadi nameštaja koji više nisu interesantni u ovoj modernoj urbanizaciji.

Možeš li da podeliš neku anegdotu? Nešto zanimljivo što će ekipa koja je bila na terenu pamtiti?

Meni najsimpatičnija anegdota je kad je jedna dama renovirala stan i suzila širinu dovratka, pa deo ugaone nije mogao da uđe kroz stan koji je na trećem spratu. Iskoristili smo alpinističko uže i preko terase ga podigli, a pri tom smo morali da uđemo kod svakog komšije ispod, kako bismo bezbedno podigli. Od poziva do uspešne realizacije je prošlo samo dva sata (video u prilogu). Takođe, kao zaista veliki poduhvat moram da pomenem selidbu Gradskog muzeja iz Gradske kuće u kojoj smo učestvovali. Vredni, osetljivi, lomljivi predmeti, kao što su umetnine, preparirane životinje, iskopine i sve što muzej poseduje su seljeni kroz godinu dana, uz minimalna oštećenja, maksimalno uspešno!

Radeći ovaj posao u prilici ste i da pomognete ljudima, da učinite nešto za njih što nije merljivo samo honorarom, koji svi mi dobijamo za poslove koje obavljamo. Pojedine stvari za ljude imaju sentimentalnu vrednost, i važno im je kako se njima rukuje. Da li posle uspešnog posla neka poznanstva prerastaju u prijateljstva?

Svakako da smo ostvarili neka prijateljstva, jer iako je u pitanju posao, mi nastupamo sa humorom, ne kukamo o težini ili dužini posla i to se ljudima dopadne. Iz tog razloga je velika većina mog posla po preporuci, što mi je svakako najdraže.

I za kraj, ono što ljude često zanima, imate li posla i koliko treba da čekamo kada nam je potrebna vaša usluga?

Posla imamo svakodnevno, za ovaj posao je karakteristično da je vikend često pogodan ljudima za selidbu, pa tako i mi prilagođavamo radno vreme. Retko se desi da možemo istog dana kad nas neko pozove, da uradimo posao, pogotovo ako je veća selidba u pitanju, ali uvek se nađe pogodno vreme i ne čeka se dugo.

Kroz 20 godina iskustva u ovom poslu, jer sam počeo preko studentske zadruge, imao sam priliku da preselim i da mi kroz ruke prođu raznovrsne stvari i u raznim uslovima. Bude tu i emotivnih trenutaka, kad ljudi napuštaju svoje domove posle mnogo godina, prinudnih iseljenja, razvoda, ali mi svemu pristupamo profesionalno, bez suvišnih pitanja i što više neprimetno. 

Za kraj, iako mnogi ovo smatraju, a i jeste, fizički posao, moj moto je da ništa ne može da se radi uspešno bez inteligencije. Od načina nošenja, slaganja u kamion, takođe poštovanja svog i tuđeg vremena i lične imovine, sve se gleda. Iz tog razloga moram da se neskromno pohvalim kako trajem u ovom poslu jako dugo i veliku zahvalnost dugujem kolegama koji rade sa mnom i koji su nekad radili, jer smo izgradili uspešan i dobar tim i veliko poštovanje naših sugrađana.