Друга књига песама Богдана Богдановића под насловом „Тундра” биће представљена у петак, 3. децембра, у просторијама Фондације „Данило Киш” од 20 часова. Биће то прилика за ново дружење уз поезију и писану реч, и прави је повод за разговор са аутором. Богдановић је представник бунтовне генерације рођене 1984. и околних година у Суботици, а одрасле у урбаном насељу „Прозивка”, где је претежно стасавала младеж из радничких породица и где је деведесетих било лакше скренути у било шта него у књижевност.
Када је почео хаос у региону, кренуо сам у основну школу. Свашта се дешавало тих година на улици. Већ у другом разреду почео сам да читам романе за децу, и од тада књига постаје неко моје уточиште. У својој соби сам се осећао некако заштићено од призора беде, немаштине, насиља, криминала. Могу да кажем да сам, од своје осме године, пасионирани читалац. Из тога је морао да се „роди“ и скрибоман.
Пратиш ли рад савремених песника? Имаш ли неке узоре када је твоје стваралаштво у питању?
Не бих рекао да су ми то узори, али свакако постоје аутори чији рад је утицао на мене. Међу њима су класици: Бодлер, Шантић, Дис, Црњански, Душан Васиљев, али и Буковски. Када сам се сусрео са његовом поезијом, пожелео сам и ја да записујем своје мисли. Од савременика чији рад ценим, најбољи је Горан Матић из Земуна, кога сам летос имао прилике и да упознам, а веома ценим и Невена Милаковића из Подгорице. Ту су, наравно, и људи са којима сам у контакту, који су млади, а већ су успели да се етаблирају као песници: Никола Трифић из Ниша, Невена Милосављевић из Звечана, Владимир Шибалић из Врњачке Бање. Када су у питању рокенрол песници, најбољи од свих је Никола Врањковић, а веома ценим и Александра Зејака из никшићког бенда Визант.
За сада се ниси ограничио у тематском смислу. Читамо твоју родољубиву поезију по којој си постао препознатљив, а онда читајући љубавну схватамо да и на том пољу и те како имаш шта да кажеш. Да ли је инсипрација једнако јака и да ли си једнако задовољан оним што ствараш у оба случаја?
Ако бих упоредио родољубиву и интимну поезију, емоција је потпуно другачија. Већина мојих родољубивих песама је о Косову и Метохији и те песме су највећим делом настале приликом посета том делу наше земље. У тим моментима осетим веома снажну емоцију и песме се саме напишу. С друге стране, када је у питању интимнија поезија, стварно не бих ништа да откривам, мислим да стихови довољно говоре. Пишем и друштвено-ангажовану поезију. Она је плод незадовољства због разних свари на које не могу да утичем. И, пошто не могу да „мењам свет“, могу да пишем, и управо те песме су ми и најдраже.
Како настају песме Богдана Богдановића? Да ли је то брзо писање потакнуто жестоким налетима инспирације, или дуго промишљаш о ономе што на крају остаје на папиру?
Некад песма настане у даху и више је не дирам, а некад напишем само скицу, па је брусим недељама. У сваком случају, не могу да седнем и напишем песму. Песма мора да се деси.
Знамо да сликар често верује како је следећа слика она права и најбоља, писац верује да управо започиње најбољу причу. Али, морају и треба да верују и у оно што су до тада створили, односно што је већ објављено. Постоји ли стих и песма, или више њих, на које се увек радо враћаш јер си на њих посебно поносан?
Дешавало се, после неких песама, да помислим да више никада нећу моћи да саставим ништа што би ми се толико свидело. Толико сам би поносан на те песме. Чак сам имао и дужу паузу у писању, баш зато што сам за једну песму мислио да је она мој крајњи домет. А дешавало се и да помислим да је већина онога што сам написао без везе. Међутим, после две објављене књиге, имам неколико фаворита на које сам баш поносан, а за две песме мислим да су, као што сам малопре рекао, „мој крајњи домет“ и да такве стихове више нећу успети да напишем. Једна од њих је „Тундра“, коју си објавио у претходном интервјуу, а друга је песма „Сечиво“, која је, заједно са песмом „Постмодерна басна“, ушла у Антологију српских песника рођених у периоду 1946 – 1996. године: „Фигуре у тексту – градови у фокусу“. Ову антологију је приредило УКС (Удружење књижевника Србије), и у њој се налазе песме још петоро Суботичана, али и песме Слободана Тишме, Срђана Драгојевића, Милене Марковић, Ивана Негришорца, Срђана Ваљаревића, Звонка Карановића, Давида Кецмана, Саше Мићковића, Енеса Халиловића, Зорана Богнара, Владанке Цветковић, затим, тројице рок песника, Бајаге, Ђолета Балашевића, Боре Ђорђевића и још многих сјајних аутора. На ову Антологију сам најпоноснији, када је у питању моје стваралаштво.
Твој стваралачки опус не завршава се поезијом. Пишеш и рок публицистику а у колумни „Писма из далеке Тундре”, оштро али правично пресецаш нашу, често магловиту и замршену стварност. Одакле та врста друштвеног ангажмана кроз писање? Да ли је то једноставно потреба да изнесеш своје ставове, који су битно другачији од оних који су промовисани у јавном простору као „општенародни”, да ли је израз бунта, или нешто треће?
Рок публицистика је добар начин да, кроз приказ омиљених бендова на чијој сам музици одрастао, напишем нешто и о политичким приликама времена у коме су ти бендови стварали. Моји текстови могу да се нађу на Блогу за културу и друштвена питања фанзина Шраф. За исти блог пишем и колумну коју си поменуо. Она је добила име по једном од циклуса из моје друге књиге песама. У текстовима те колумне, највише ме окупирају баналности којима нас свакодневно засипају медији. Не заносим се да ћу нешто да променим или некоме да „отворим очи“, али, дешава се да ти текстови дођу до људи који размишљају на сличан начин. И то је поента; осим што пишем да бих избацио из себе оно што ме изнервира, супер је када се човек у нечијем тексту препозна и осети да није сам.
За крај, верујем да би читаоци волели да са њима поделиш једну, или више својих песама, и нека овај пут буде твом избору.
Са задовољством представљам песму Сечиво, која се налази у мојој првој збирци која носи назив „У пустињи цвет“.
СЕЧИВО
речи су сузе слане ко море
чији таласи гутају хриди
речи су сечиво што се зарива у груди
пробадајући срчану аорту
речи су оловни меци
којима љубавници свршавају епопеју
речи су чељуст дивље звери
која прождире утробу
речи су једина утеха сужња
што трпи јарам вековног ропства
речи су последњи крик палог војника
пред стрељачким стројем
речи су јуначка песма
скована пред јуриш у сигурну смрт
речи су камен темељац
на ком почива храм издаје
речи су магла
коју продају дневне новине
речи су вика чаршије
која пљује вредне и успешне
речи су ситна злоба
којом се хране пизде и кукавице
речи су урин
којим властела запишава гласаче
речи су погодно средство
којим песници лече фрустрације
