Kada sam bio dečak Podgorica je bila mnogo više grad prirode nego što je danas. Igrali smo se u šumama, jurili brdima i planinama, redovno išli na izlete. Razmišljajući o skromnosti čoveka i obnavljanju duhovnosti pojavilo se među ostalima i pitanje kako ostaviti trag u vremenu.
Kaže umetnik Matija Radović na početku ovog razgovora. Rođen je četvrtog maja 1987. godine u Podgorici. Skulpturu u kamenu je diplomirao na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju i bavi se modelovanjem kamena. Stvaralački gen je nasledio od dede, Koste Radovića, koji je bio pisac dok je otac Duško završio slikarstvo na Akademiji umjetnosti u Nikšiću. Već na početku zaključujemo da je porodično stablo Radovića puno plemenitih i umetničkih duša. Od malih nogu Matija je slušao zvuk pisaće mašine na kojoj je deda pisao pesme i tekstove o umetnosti za časopise i novinske redakcije. Posmatrao je kako otac radi u ateljeu ali nije se odlučio niti za pisanje niti za slikanje. Poželeo je da istraži nešto novo, poželeo je da krene sopstvenim putem.
Pamtim prvi susret sa predmetom Tehničko u osnovnoj školi i to mi je bilo mnogo interesantno. Još i prije upisa na Akademiju bavio sam se modelovanjem gline. Po upisu sam se upoznao i sa drugim materijalima. Otac mi je mnogo pomogao jer uz njega u početku nisam morao sve da otkrivam sam. Upoznao me je sa proporcijama tela i kriterijumima koje je postavio još Leonardo Da Vinči. Upoznao sam nasleđe humanizma i renesanse, pojasnio mi je forme i oblike i zajednički smo postavili dobar temelj za ono što me je čekalo na Akademiji.
Harizmatični umetnik iz Podgorice motive za svoja dela pronalazi u prirodi. U mnoštvu oblika i čudesnih formi koje nas okružuju najčešće ga inspirišu stablo, list i plod. Pronalazi ih skrivene u komadima stene ili u kamenu pored puta a onda ih predanim i strpljivim radom oblikuje i daruje posmatraču.
Rad u kamenu iziskuje mnogo truda i fizičkog napora. Od kamena kao materijala potrebno je mnogo koraka da čovek dođe do obrisa nekakve skulpture. Preko šest sati aktivnog rada na dnevnom nivou. Kao studentu mi je ponekad bilo potrebno i po mesec dana za jedan rad. To je bila odlična praksa. Čovek stekne određene osobine kao što su istrajnost i upornost koje su kasnije veoma važne u svim aspektima života. Sam kreativni proces nije lako ubrzati, on zavisi od ideje i od inspiracije ali vremenom čovek stekne iskustvo i postane brži kad je fizički rad u pitanju.
A taj fizički napor uopšte nije mali. Posle šest ili više sati intenzivnog rada koji ponekada prođu kao tren, dogodi se da Matija pogleda u buduću skulpturu čija se forma još uvek ne nazire. Tada je na ispitu karakter koji mora biti čvršći od kamena koji obrađuje. Jer je kamen zahvalan i ostaje dugo onakav kakvim ga umetnik oživi, ali ništa ne poklanja.
Zamislite toliko rada a deluje da kamenu niste izmenili oblik ni za milimetar. Slikar može da postavi zamišljeni motiv na platnu, prebriše ga, naslika nešto preko toga ili jednostavno jedno platno odloži a uzme drugo. Kod nas je nešto drugačije. I kada uzmem novi kamen isto me čeka, nema mnogo milosti kada se greši. Početna obrada nekog većeg kamena može da traje i nedelju dana. Svaki dan radiš a kada se spusti veče vidiš da se nisi mnogo pomjerio. Tek osmog dana nazireš neki rezultat. Godine donesu iskustvo, pa već u promišljanjima o temi zamišljam i kakav mi je kamen potreban. Pronalazim ga u otpadu kamenoloma ili na nekom drugom mestu. Vidim unutar njega skulpturu do koje treba da dođem . Analiziram ga. Tražim mu „vene”. Ako ih pronađem ne valja jer će lako da se polomi. Kada pronađem pogodan kamen obradim ga kao kocku čija veličina zavisi od veličine skulpture. Onda olovkom crtam željenu formu i krećem u obradu. U kamenu postoji samo oduzimanje. Kada se u stvaralačkom procesu deo skulpture okrzne ili odlomi ja tada moram kompletnu skulpturu da umanjim upravo za taj deo, moram da smanjim kompoziciju. Na kraju dolazim do visokog polira. Šare i boje su onakve kakve jesu i zavise od prirode kamena a poliranjem dolazim do teksture . To radim trakama od brus papira početne granulacije četrdeset koja se penje do četiri stotine u suvom poliranju i na kraju vodobrusnim papirom granulacije preko dvije i po hiljade da bih dobio završni sjaj, odnosno željenu strukturu.
Umetnik svojim delom oplemenjuje svet. Matijine skulpture oplemenjuju prostor u kojem su postavljene, bilo da su to galerije ili privatne kuće. Matija veruje da ljudi prepoznaju svu energiju i trud koji ulaže u svoja dela, da pronalaze smisao i u sopstvenim promišljanjima o skulpturi susreću se sa mislima i osećanjima umetnika, komuniciraju.
Osim figurativnog ili apstraktnog aspekta skulpture, zaista verujem da ljudi prepoznaju taj karakter i stvaralačku strast koju posedujem. Umetnost ne ide bez humanosti i zbog toga je važna svaka postavka i svaka izložba. Naravno da su svakom umetniku važni galerijski prostori ali je za skulpturu važan i kućni ambijent. Skulptura može biti postavljena u bilo kom prostoru, sobnom ili dvorišnom, galerijskom ili nekom drugom, na manifestacijama u okviru kojih može da postane svojevrstan simbol. Za mene je bilo izvanredno važno to što sam imao priliku da izložim svoja dela u Rajhlovoj palati u Subotici. Ta građevina je već po sebi autentično i istorijsko delo a ostala je za vjekove Subotičanima, da je posmatraju i koriste. Ona je suprotnost modernim pametnim zgradama koje su estetski sasvim drugačije. Rajhlova zgrada je po sebi podsticaj za umetnika i drago mi je što sam bio tu.
Umetnički esnaf danas teško naplaćuje svoj rad, a taj rad je i ozbiljan i mukotrpan. Saznali smo iz razgovora sa Matijom koliko je put od kamena koji pronađe u prirodi do skulpture koja krasi prostor galerije dug i trnovit, mada u isto vreme umetnik tim putem želi i mora da krene. Zanimalo nas je da li može da se živi od umetnosti, posebno kada ona zahteva mnogo vremena i kada je teško pronaći još neki izvor prihoda.
Sticajem okolnosti, uspevam da valorizujem to što radim i finansijski. Vreme trampe je istorijski daleka prošlost i bez tih hartija od vrednosti je teško ili nemoguće opstati, odnosno moramo da se bavimo i pitanjem novca. U tom smislu su mi mnogo značile izložbe, kao i društvene mreže na kojima zaista možemo da napravimo dobru reklamu za svoj rad i to širom sveta.
Ono što čitaoce svakako zanima jesu i cene radova. Nismo o njima razgovarali, biće prilike i za to kada autor ovog teksta odluči da oplemeni skulpturom sopstveni životni prostor ili je nameni dragoj osobi kao nesvakidašnji ali lep dar. Dovoljno je reći da Matiji niko još nije vratio skulpturu, a naručioci su najčešće bili oduševljeni , bile to apstraktne skulpture ili primenjene stvari – od umivaonika u kamenu, postamenta za vino, avana i tučka do pepeljare u kamenu. On je svoj i autentičan. Nije se ugledao na druge umetnike kao neprikosnovene uzore, ali je mnogo istraživao dela velikih majstora poput Mikelanđela ili Da Vinčija. Zanimalo ga je kako su dolazili do forme u vreme kada nije bilo modernih brusilica i električnih alatki. Zanimala ga je suština stvaralačkog procesa do koje je mogao da pronikne samo ako se hrabro i samostalno upusti u isti. Čovek mora da poštuje tuđe delo i rad a već prvi susret sa skulpturom može da izazove poštovanje prema delu i prema autoru. Važno je da čovek otkrije sopstveni identitet, da bi mogao da poštuje druge ljude. Matija je umetnik koji ima identitet, ličnost koja pleni prizemnim i čvrstim stavom. On stvara skulpture koje bi se mirne duše uklopile u elitne galerije bilo koje metropole dok u isto vreme poseduje osmeh koji odaje vedar duh koliko i skromnost i lepo vaspitanje, vrline koje su jednako potrebne i retke u istim tim metropolama. Matijine radove možete da pogledate i na društvenim mrežama klikom na sledeće linkove:
https://www.facebook.com/energija_kamena-103228478080034/
Sa Matijom razgovarali Vlado i Sonja u Subotici, krajem juna 2020.
