Magija fotografije je u tome što nam je omogućila da zaustavimo vreme, naslikamo trenutak uz pomoć svetlosti. Nemanja Ledenski bi dodao još da su mnogo važne senke, da je „staklo” od 28mm neprikosnoveno, a da je za magiju sasvim dovoljno crno i belo. Nije Ledenski prvi koji beleži život ulice, ljude „marginalce” koje prosečan svet ne primećuje, ali je prvi u našem gradu koji to radi istrajno i postojano. Ledenski nam prosipa život pred oči, i to onaj surov, iščašen, onemoćao... U svemu tome uspeva da bude duhovit, kada je prilika, ali nikada po cenu da banalizuje subjekt. Sve je počelo dok je studirao u Novom Sadu.
Završio sam DIF ali negde posle druge godine studija u Novom Sadu shvatam da mi to apsolutno nije interesantno. Kupujem fotoaparat i fotkam ptice, biljke, mostove, tadašnju curu, itd. Međutim, u nekom momentu prođe pored mene baka sa brkovima i bradom, pokušam da uhvatim taj trenutak ali ne uspevam. Sledeći put vidim nešto još bizarnije, pa ponovo i onda skupim petlju i počnem nasumično da fotkam ljude. U međuvremenu sam video i šta je ulica i da se nekad preznojiš ali nije toliko strašno i eto, traje, od tada fotkam samo ljude.
Ledenski je počeo sa nekim od Canon Prosumer modela sve dok nije pazario Ricoh kojim sada fotka i kojim je zadovoljan. Bilo je u međuvremenu nekih Nikona ali kako sam kaže, dok nije video Ricoh i 28mm nije se smirio. Od tada, u fokusu njegovog interesovanja su najčešće ljudi.
Sebe sam uvek smatrao crnom ovcom, na neki način, i uglavnom fotografišem ljude koji deluju kao crne ovce u ovom društvu. One kojima niko ne bi prišao. Da ne filozofiram previše, imao sam utisak da kada nekima od njih priđem i kada porazgovaramo, im to prija, možda im popravi dan. Postoje neki ljudi koji izgledaju kao da ne pripadaju ovde, i to me kod njih privlači.
Ljudi koje Ledenski fotografiše i te kako pripadaju ovde. Oni su deo društva koji ne ulazi u statistike i jednačine kada nam u medijima pričaju o životnom standardu, ali to ne znači da ne postoje. Takođe, to što je njihovo parče sveta negde na marginama ne znači da se u njemu ne odvija život u kojem ima i duha, i duhovitosti, i lepog, i plemenitog koliko ima čudnog, naopakog, ružnog i uvrnutog.
To što radim radim u trenutku, ovog momenta i nema nikakve manipulacije. Volim kontrast; crno i belo mi je dovoljno za dramu, i jačinu fotografije. Ne fotografišem decu, a na devet od deset fotografija su stariji ljudi; volim ih zato što su mnogo fotogenični.
Nemanja Ledenski poštuje rad drugih, posmatra, istražuje. Izdvaja ono što radi Vladimir Milivojević Boogi koji je jedan od najpoznatijih srpskih street fotografa ali preporučuje i rad amerikanke Suzanne Stain. Iza njega je i prva izložba u Beogradu koju je organizovao Igor Čoko , dokumentarni fotograf i antropolog koji je osmislio i uređuje magazin GRAIN. U galeriji smo postavili nekoliko radova koje je za Vas odabrao Nemanja Ledenski
https://fotoprica.rs/web/nemanja-ledenski-i-fotografske-beleske-sa-margina/580392061
a više pogledajte na njegovom sajtu
https://nemanjaledenski.squarespace.com/
