Интервју са песником Богданом Богдановићем
Песничке вечери и дружења уз књигу постала су ретка и андерграунд колико и панк или рок концерти код Злаје у клубу „Младост”. Можда би било исто и да нас није закључала пандемија, али после тог глобалног расула још ређе се дружимо и мање разговарамо. Повод за интервју са Богданом Богдановићем је друга збирка његове поезије под насловом „Тундра” коју је издало Удружење „Уметнички Хоризонт” из Крагујевца у новембру 2020. а књига је на полицама чувене књижаре „Данило Киш” у Суботици од децембра. Можда је најбољи увод у интервју са Богдановићем управо песма по којој је насловљена збирка.
ТУНДРА
неко нам је украо сва четири годишња доба
и оставио студен
да угаси последњу искрицу наде
овде, у овој јебеној тундри…
ово место не посећује више ни смрт,
повремено шаље своје курире,
опомиње на платни списак
у овој јебеној тундри
дани се ваљају унатрашке
тромим корацима измалтретиране џукеле
и сунце се немоћно кези
као талац на јутарњој смотри
у овој јебеној тундри…
ми смо само влати траве
коју газе залутали ирваси
Незгодан је Богдановић. Неће превише да слуша и не жели ни најмање да се бави маркетингом као ни промоцијом сопственог лика и дела. Нема ни менаџера. Ако погледате насловну фотографију биће вам јасно да нема ни стилисту. Тај Богдановић оставио је роћене песме на цедилу. Као да их је просуо из мрака да се ваљају по посивелом етру, да их развејава ветар од Суботице до Газиместана и назад и да траже оне који умеју да разумеју. Али песме Богданове, дрске као и њихов аутор, пронашле су пут до читалаца. Богдановић је представник бунтовне генерације рођене 1984. и околних година у Суботици,а одрасле у урбаном насељу „Прозивка”, где је претежно стасавала младеж из радничких породица и где је деведесетих било лакше скренути у било шта него у књижевност. У тој и таквој младости дани су се често ваљали унатрашке, а призори измалтретираних људи нису били много ређи него призори измалтретираних џукела. Али Тундра свакако обухвата шире просторе од оних у којима је песник растао и има још нека значења.
Тундру сматрам својом најбољом песмом. Тундра је метафора. Свако има своју Тундру, односно неко место које мора да трпи, из овог или оног разлога. То може да буде радно место, део града, а неким људима је, нажалост, Тундра и сопствени дом. Сетих се Андрићеве „Проклете авлије“ која може да буде метафора за читав свет, како онај спољашњи у којем живимо, тако и наш лични, унутрашњи свет.
Да ли је писање начин да изађеш из Тундре и да се ослободиш њених граница?
Имао сам потребу да се изразим писањем, а поезија је за мене била најбољи начин за то. Пишем да бих описао Тундру. Не могу да изађем из ње али могу на тренутке да створим илузију да сам изашао, онда када се осећам јако добро, рецимо када напишем песму која ми се јако свиђа. Тада имам осећај да сам на тренутак изашао из Тундре. Поезија јесте средство да се изразим, али ме етикета песника или књижевника не занима јер живимо у доба хиперпродукције књига и свеопште скрибоманије, тако да ми те етикете чак и сметају.
Рецензент збирке Мср Проф. Бојана Ђоројевић у предговору између осталог пише и да је у Богдановићевој поезији јасан призвук који наликује романтичарском бунту и пркосу док Невена Милосављевић која је такође радила рецензију закључује да је у питању Осавремењена традиција с примесама модернизованог андреграунда и бунтовништва.То упућује да се Богдановић превасходно обраћа млађим читаоцима али у погледу своје публике свакако није искључив.
Збирка је подељена у три циклуса од којих је трећи интиман и особа којој је посвећен ће се пронаћи и разумети поруке. У циклусу „Писма из далеке Тундре” се обраћам људима који су крајем деведесетих и почетком двехиљадитих излазили на места као што су „Бекстејџ, Мини-клуб, Сешн” и мислим да ће они моћи најбоље да разумеју шта сам хтео да кажем јер слично размишљамо. Посвећена је људима који се труде да живе у граду без обзира што се ово место претворило у огавну селендру. Посвећена је људима који купују књиге, негују културу одласка у биоскоп, позориште или на неки добар концерт. Те људе доживљам као саборце који успевају да пливају у Тундри и њима се обраћам. То су људи који се не мире са тим шта је Суботица постала. Рекао бих да се Суботица толико срозала да је од града који је имао чувени Омладински фестивал који је био одскочна даска свим иоле значајнијим рок бендовима, данас постала место где су главна културна дешавања тзв. Завичајни дани и сл. Да се разумемо, немам ништа против Завичајних дана, али, мислим да треба да се одржавају негде на ливади, а не у центру мог града.
Језик којим се Богдановић обраћа публици је попут крика генерације којим реже наталожену учмалост у простору и времену. И такав стил је морао да изазове реакцију читалаца.
Поносан сам на реакцију једног од читалаца који је рекао да се у мојој поезији осећа дух дела града у којем сам одрастао. И заиста мислим да сам кроз стихове успео да пренесем дух свог краја и верујем да моји Прозивчани могу да препознају много сопствених ставова или осећања у томе што пишем. Што се тиче књижевника под чијим сам снажним утицајем био,или сам и данас, морам да кажем да је изнад свих Достојевски, затим десет празних места и онда сви остали. Међу нашим писцима то је свакако Селимовић али и Момо Капор а наш највећи аутор и као песник и као писац је Црњански. Од песника бих навео још Диса којег волим због његове меланхолије и мрака који је умео на посебан начин да изрази. Обожавам Мику Антића, волим Бодлера, Буковског више као песника него као писца... Споменуо бих троје наших савремених песника за које мислим да много вреде, и да су најбољи свако у својој области. Када је питању родољубива поезија ту је Невен Милаковић из Подгорице, ако говоримо о љубавној па и ангажованој поезији свакако је то Горан Матић из Земуна док је у духовној и мисаоној поезији по мени најјача Невена Милосављевић из Звечана, за коју волим да кажем да је наша вила са Космета. И на крају, Никола Врањковић, кантаутор који је истовремено и поета и најбољи песник рокенрола и који је мени веома важан.
Труди се Богдан да испрати оно што раде савремени песници, да похвали и подржи колеге, посебно млађе песнике а то је пуног срца урадио и овај пут. Није заборавио ни људе који су му помогли да Тундра буде баш онаква збирка какву је поносно могао да преда у штампарију.
Тек долази време мојих суграђана, Николе Јовића који пише сјајну родољубиву поезију и Адријане Марјанушић која пише мисаону поезију. Владимир Шибалић из Врњачке Бање је хиперталентован момак и такође пише сјајну родољубиву поезију. Морам на крају да поменем оне који су учествовали у настајању збирке у оном облику у којем је на крају штампана. Сале Марјанушић је урадио одличне илустрације и мислим да је један од наших најбољих стрип аутора. Рецензенткиње су две даме које су ми много помогле. Оне су читале песме, сугерисале ми и саветовале ме да би на крају дале своју реч. Колегиница Бојана Ђоројевић која је на докторским студијама и предаје Српски језик и књижевност и поново помињем Невену Милосављевић која је читала моје рукописе а значајно је поменути да је она недавно издала своју прву збирку песама „Источник” која је одмах постала велики хит. Сигуран сам да њено време тек долази. Морам да поменем и Ану Хранисављевић, рецензенткињу прве књиге. Ана је професор Српског језика и књижевности из Смедерева. Она је први озбиљнији "критичар", осим што је написала ту рецензију, њу, као и Невену, сматрам и неком врстом ментора, јер ме је охрабривала и бодрила приликом настајања прве књиге и убедила да моје дело има неку вредност. На томе сам јој неизмерно захвалан.
И како то обичо бива, колико год да разговарамо са људима чију реч поштујемо некако нам се чини да бисмо могли још сатима. Богдан Богдановић је наставник у суботичкој гимназији „Светозар Марковић” где средњошколцима предаје географију и грађанско васпитање. Бави се и хуманитарним радом, па је тако поклонио четрдесет својих књига организацији Сви за Космет, књиге могу да добију они који пошаљу смс поруке на број 4030.
Књигу је увек лепше држати у рукама и читати увек и свуда. Ако ипак нисте у могућности да дођете до свог примерка шзампане верзије ево и линка за електронско издање –
https://www.yumpu.com/xx/document/read/64126148
Део биографије песника Богдана Богдановића:
Рођен сам у августу, 1984. године, у Суботици. Пера сам се латио 2007. године. Песме су ми објављиване у часописима: "Огледало", "Косовски завет", "Сазнање", "Весна", "Луча", у зборницима: "Шраф", "Панонски галеб", "Кључ Истока", "Онлајн поезија", "Делић Раја" и др, као и на многим порталима на интернету. Са две песме заступљен сам у Антологији српских песника рођених у периоду 1946 - 1996. године: "Фигуре у тексту - градови у фокусу", коју је приредило УКС (Удружење књижевника Србије). Објавио сам две збирке песама, "У пустињи цвет" (2019) и "Тундра" (2020). Песме су ми превођене на мађарски и енглески језик.
