Trougao – kolekcija crno-bele fotografije na liniji Subotica - Abbotsford

U naredne dve nedelje u Café-u Grunf možete da uživate u izložbi fotografija Nikole Vlahovića (Subotica, Srbija) i Anite Lewis (Abbotsford, Kanada), interesantnog naslova – TROUGAO.  Ukoliko radove dvoje fotografa posmatramo kao stranice ovog geometrijskog tela, uočljivo je da treća nedostaje. Nju čine posmatrači, odnosno publika, koja upotpunjuje izložbu, promatranjem i promišljanjem otvara različita pitanja, traga za odgovorima ili samo uživa u vizuelnim prikazima. U svakom slučaju, trougao čini interaktivnim. Radovi dvoje umetnika su svedeni i opori, ali čvrstom kompozicijom i zanimljivim prelamanjem svetlih i tamnih tonova, nagoveštavaju ozbiljne ideje i motive, nešto svakodnevno - ali nikako trivijalno, univerzalno - ali duboko individualno. Nikola je u vizuelnim medijima više od dve decenije, a poslednjih desetak godina fotografisao je pretežno ljude, i to širom sveta. Bilo je tu živopisnih subjekata,ali i lepih pejzaža, glamuroznih zabava, a on je za svoje prvo izlaganje odabrao tri crno bele fotografije, nastale u potpuno drugačijim okolnostima, o čemu je rekao:

Ove fotografije su iz različitih perioda u rasponu od 2014. do 2018. godine. Bilo je potrebno vreme da se „pronađu”. Na određeni način, ovim radovima se otvaram ka publici. Istovremeno, sve je nekako skučeno, uokvireno i minimalistički, odnosno onoliko koliko mi je bilo prijatno da pružim. To jeste moj unutrašnji glas, ali je namenjen onima koji žele i umeju da ga čuju. Postoji još radova, varijacija na istu temu, ali je utoliko bilo teže odabrati baš ova tri, i kroz njih ispričati priču. Isto važi i za Anitu i njena tri rada, a  simbolika broja tri stvorila je trougao sama po sebi. Njena stranica okrenuta je ka svetu, naginje globalnim pitanjima i tiče se svih nas. Moja stranica je introvertna, priča o ličnom, u ovom slučaju o mom doživljaju određenog trenutka, ali to ne znači da se u tome neće pronaći i neki drugi ljudi.

Zbog čega baš crno-bele fotografije kada u svojoj kolekciji imaš i mnogo fotografija u boji?

U crno-beloj fotografiji pronašao sam potrebnu dozu ozbiljnosti. Ukoliko želiš da govoriš o ozbiljnim stvarima, ne bi trebalo da postoje distrakcije koje odvlače pažnju od suštine. Duboko verujem da crno-belom fotografijom možemo vrlo tačno da iskažemo ono što želimo, nema manipulacije, to je svetlo i senka koje posmatraš ozbiljno onoliko koliko je ozbiljna i tema koju otvaraš svojom fotografijom. A kada želiš da kažeš suštinu, da dođeš do srži, što je opet moguće uraditi fotografišući crno-belom tehnikom.

Šta povezuje dvoje ljudi iz Srbije i iz Kanade?

Upoznali smo se kroz posao, mnogo toga prošli zajedno, mogo putovali i razgovarali. Promišljali o fotografiji, radili na mnogo projekata i ovo je bio logičan nastavak. Trenutno smo svako u svojoj zemlji, i ovo je način da jedna kvalitetna saradnja traje, da ostvarimo kontinuitet. Ideja postoji od ranije, ali su nas sputale objektivne okolnosti, svet je postao komplikovaniji (korona, zabrane putovanja) a mi nismo želeli da nas to spreči da radimo ono što volimo, i u šta verujemo. Anita kao da je bila tu sve vreme, a zahvaljujući tehnologiji, mogla je da prati otvaranje izložbe uživo i verujem da joj je zbog toga bilo drago.

Kakvi su ti planovi?

Imam prijatelje fotografe iz čitavog sveta, i ova izložba je ujedno i poziv za njih, da sarađujemo, da se povezujemo fotografijom bez obzira gde se nalazimo. Govorim o svojim kolegama iz Južne i Severne Amerike, Azije, Evrope, imam kolege iz Afrike, i mnogi od nas rade u crno-beloj tehnici. Trenutno nešto pripremam, pišem, postoje ideje za foto-monografiju i još dosta toga.

Za kraj, zanimalo me je da li Nikolu inspiriše rodni grad, nešto na ulicama na kojima je odrastao, ili ga možda češće pokreću ulice gradova koje je obišao širom planete.

Rado se vraćam u svoj grad, i naravno, i ovde pronalazim inspiraciju a upravo ova fotografija na kojoj vidimo Isusa nastala je u jednom parku u kom sam se igrao kao dete. Ali ne ograničavam se prostorom, ne mogu da budem na jednom mestu,  a inspiracija dolazi sama, negde gde me je nešto potaklo na razmišljanje, negde gde sam ugledao nešto što u meni izaziva određenu emociju, tu zastanem, i pokušam to da sačuvam. Šta je to, ne mora odmah da bude  jasno definisano, ali je uhvaćeno fotoaparatom, tu je, oko mene, na zidu u sobi ili u arhivi, i vremenom postaje deo celine i dobija svoj smisao.

Anita je, kao što je Nikola rekao, okrenuta globalnim temama, poput odnosa čoveka sa prirodom i uticaja moderne civilizacije na davno utemeljene relacije između čovečanstva i sveta koji je ono nastanilo. I upravo je jedna prirodna nepogoda tokom detinjstva, presudno uticala da zakorači u magični svet fotografije.

To se dogodilo  tokom kampovanja kada sam imala 8 godina. Proveli smo dan van kampa i kada smo se vratili na našu lokaciju, bila je u ruševinama usled  oluje. Dok su moji roditelji mahnito jurili,  pokušavajući da spasu naše stvari, moj prvi instinkt je bio da zgrabim kameru i “uhvatim” haos. Uprkos tome što me je majka grdila zbog ovoga, želela sam da se bavim fotografijom. Otac mi je poklonio svoj SLR kada sam imala 15 godina i od tada je to za mene postala strast. Profesionalno se bavim fotografijom poslednjih 10 godina.

Pored crno-bele fotografije baviš se i fotografijom u boji. Koju tehniku radije koristiš kada želiš da u izraziš sebe i svoja osećanja, stremljenja?

Kao neko ko je počeo sa crno-belom analognom fotografijom, vraćam se korenima. Više vremena provodim secirajući fotografiju u opsegu sivih tonova. Smatram da se može uhvatiti suština izražavanja kada se ograniči na ovaj medij. To je samo klasičan, sirovi osećaj za mene.

Kroz vašu umetnost govorite o kolektivnoj odgovornosti. Uglavnom upućujete na razmišljanje o prošlosti, ali ne izostaje ni određeno upozorenje kada govorimo o budućnosti. Da li, prema vašem mišljenju, postoji način da se iskupimo, i kako to učiniti?

Ovo je zeznuta tema. Jedna strana mene veruje da se možemo iskupiti i krenuti napred. To se može učiniti poštovanjem domorodačkih zajednica koje se brinu o zemlji hiljadama godina. Slušajte ih i ne dozvolite da kapitalističke industrije profitiraju od resursa,  uništavajući zemlju za buduće generacije. Sa širokim pristupom informacijama i umrežavanjem putem društvenih medija; peticije i aktivisti su mogli dalje da dosegnu u svojim namerama. Na ovaj način možemo se kolektivno i progresivno suprotstaviti ovim ustanovama. Međutim, kada vidim da su ovi uzroci poništeni, druga strana; moja defetistička strana po defoltu želi da spali svet i započne novi. (haha)

Ovo nije tvoja prva poseta Subotici. Kakve su impresije, da li ti se nešto posebno svidelo, odnosno kakve utiske nosiš iz ovog grada?

Aha! Da, zaista sam uživala u Subotici. Dolazeći sa zapada, a kao zaljubljenik u evropsko graditeljsko nasleđe, Subotica me je definitivno impresionirala Art Nouveau arhitekturom. Osećala sam se sigurno i, na neki način kao kod kuće, šetajući subotičkim ulicama. Nisam se mogla zasititi onog lazanje bureka; još uvek sanjam o tome.

Kakvi su ti planovi kada govorimo o fotografiji, da li pripremaš nešto novo?

Nastaviću da fotografišem životni stil i putovanja. Planiram predstojeća istraživanja dok gradim studio u mestu gde trenutno  boravim. Hvala vam puno na izdvojenom vremenu i odličnim pitanjima! Veoma bih volela da uskoro ponovo posetim Suboticu.